Хајде песмо – време да се спава
ено дрво зоре на истоку листа,
ако у сан не побегнемо сажећи ће јава
од нас неће остати ни
слова ни листа.
Залуд кроз ноћ ужарену машемо крилима
ни бео дан их неће од пламена скрити
и ноћ да је бела тако би се звала
можда ће нас снови лепше обојити.
Нисмо,песмо,поље с ког узлећу птице
нити коме раме да главу наслони
закључајмо кулу и склопимо очи
пре него рушевином прсли звук зазвони.
Хајдемо песмо,планућеш у глави,
од срца ћу ти постељу направити,
можда ћемо после сна лепше запевати,
можда ће нам крила покривач спасити.
Нити ти моја нити ја твоја
залијмо цвеће и хајде да се спава
израшћемо можда у новом цвету
ил у неком присоју где светлост обитава.
*****
Цвилиш у мраку, дан не примаш да уђе,
пред оваквом зором бар у сан нас пусти
а могли смо и птицама улепшати пој
док се камен хладан до срца не спусти
да му да облик и да личи драчи
где вешамо заметке зрневља,
отрован прилог хлебу и погачи.
*****
ај са извора давног јутра,
да ово јутро напојимо.
Жедни речи из сећања
са љубављу и светлошћу
мркле речи измиримо.
*****
ајмо песмо док нас има
а гледамо се преко ножа,
не видимо трун ни брвно,
у срцу тмина,
не потежи, изићи ћеш:
ти из мене ја из тебе
Дом љубљви – развалина.
Прогутаће вртлог
и све што смо били.
Бесмо ли играчке или
љубав Творца?
Нек ме мимоиђе понор твојих речи
ако не, песмо, нек буде Воља Оца.